Izložba slika Miloša Vujanovića „Čekajući Varvare“, 7. april, SKCNS Fabrika

Izložba slika vizuelnog umetnika Miloša Vujanovića „Čekajući Varvare“ biće otvorena u četvrtak, 7. aprila, u 20 časova u SKCNS Fabrici. Postavka će moći da se pogleda do 14. aprila, svakog radnog dana od 9 do 19 časova.

Miloš Vujanović je rođen 1965. godine u Podgorici, a novosadsku Akademiju umetnosti završava 1991. godine, u klasi profesora Vladimira Tomića. Magistrirao je u klasi profesora Miodraga Nagornog. Dobitnik je više nagrada za umetnički rad, rad na ilustracijama i pedagoški rad. Izlagačku aktivnost započeo 1989. godine i od tada je izlagao na stotinak kolektivnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Od 2009. do 2013. godine ilustrovao je u serijalu „Srpske mitologije“ Orfelin izdavaštva,  a učestvovao je i u izradi kratkih animiranih filmova i video radova. Redovni je profesor na katedri za crtanje, Akademije umetnosti u Novom Sadu.

O izložbi:

Varvari su pripadnici nacije koju smatraju manje civilizovanom, a mogu biti i deo određene ’primitivne’ kulturne grupe ili društvene klase unutar i izvan sopstvene nacije. U figurativnoj upotrebi, ’varvarin’ je referenca za brutalnu, okrutnu, ratobornu i bezosećajnu osobu.“ (Vikipedija)

Ova definicija je proizvod zapadne civilizacije koja, kad se praktično primeni, zapravo podrazumeva da je varvarsko sve ono što nije deo „zapadnog“ svetonazora (uključujući tu i jezike i estetiku) – nekad se to zvalo kulturna arogancija, danas bi se lako uklopilo u takozvanu kensl kulturu.

Milos Vujanovic vizual

Zato je naslov ove izložbe, u kojem se pominju Varvari koji dolaze, duboko ironičan: Varvari koji dolaze na ovim platnima nisu nikakva civilizacijski hendikepirana horda koje želi da svojim strašnim sabljama iseče i smanji zapadni (i zapadnjački) kulturni i civilizacijski obrazac, već naprotiv – ovi likovni varvari, upravo zato što donose nešto iz tih drugih civilizacija, zapravo proširuju ono što ovde imamo i u šta se kunemo. Uostalom, ne postoje garancije da je zapadna civilizacija nadmoćna u odnosu na bilo koju drugu. Verujem da se latinično pismo (koje je dominantno pismo zapadne kulture) upravo zato ne pojavljuje ni na jednoj slici ove izložbe. Baš zato što ga znamo nije nam neophodno – smisao „proširivanja“  je u tome da naučimo druga pisma i druge jezike.

„Granice mog jezika su granice mog sveta.“ Koliki ti je jezik – toliki ti je i svet. Ali šta je tvoj jezik?   (Ne koji je – već šta je?)

Kad kažemo jezik prva asocijacija nam je reč (koja se ispisuje nekim pismom ili se izgovara). To, naravno, nije jedino značenje jezika  (postoji likovni jezik, muzički jezik itd.) – ali prva asocijacija jeste.

Kad govorimo o više jezika i bilo kojoj vrsti komunikacije među tim jezicima najčešće mislimo na prevođenje sa jednog jezika na drugi. Druga „komunikacijska“ situacija između različitih jezika je ona  u kojoj jedan jezik prisvoji ili preuzme neke reči iz nekog drugog jezika – te reči postaju integralni deo jezika koji ih je prisvojio i one, pod uticajem tog novog konteksta, često promene zvuk, predznak i značenje.

Ova druga komunikacijska situacija u kojoj jedan jezik preuzima elemente drugog je moguće objašnjenje onoga što vidimo na ovim slikama. Iako time ne objašnjavamo potpuno ono što se na tim slikama dogodilo, sigurno je da gledamo u jedan specifičan odnos slike i teksta u kojem slika „preuzima i prisvaja“ tekst i praktično ga pretvara u element čistog likovnog jezika. Sa druge strane taj „naslikani tekst“ još uvek zadržava konkretna pravila smera i redosleda (u pisanju i čitanju) onog jezika iz kojeg potiče i tako, na vrlo konkretan način, određuje šta je na slici gore, a šta dole (a time i šta je levo i desno)  – i time postaje neka vrsta „gravitacije“ slike.

U trenutku kad je tekst postao integralni deo slike, iako je naslikan (ne napisan) različitim pismima (i na različitim nacionalnim jezicima), on više ne zahteva prevod (recimo na srpski – jer ni slike nisu slikane „na srpskom“, već na jeziku slike). Umetnik je vrlo elegantno izbegao to prevođenje i ono što čitamo ispod slike nije prevod  – već naziv slike.

Ono što je napisano najbolje je čitati u originalu, na jeziku  na kojem je pisano. Tako je i sa slikama na ovoj izložbi: najbolje (a možda i jedino moguće) ih je „čitati“ u originalu, bez prevođanja – na jeziku na kojem su naslikane.

Božidar Knežević